Srpska pravoslavna crkva 27. januara (14. januara po starom kalendaru) proslavlja dan Svetog Save, u narodu praznik poznatiji kao Savindan. Ovim praznikom obeležava se uspomena na Svetog Savu, princa dinastije Nemanjića, prvog srpskog prosvetitelja i prvog Arhiepiskopa srpskog. Praznik Svetog Save je jedan od najvećih hramovnih i porodičnih praznika u srpskom narodu i praznuju ga mnoge zanatlije, a 2. januara 1840. proglašen je i za školsku slavu.

Savindan se proslavlja kao i sve druge krsne slave, pripremom slavskog kolača, žita (koljiva) i vina i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo crkve. O Svetom Savi postoje mnoge anegdote i priče, ali je narod ispleo i prave legende u kojima je dodao elemente mnogih drugih priča. On je putujući Božji čovek, putuje po srpskim zemljama, zavodi red i blagostanje, prosvećuje narod, uči ih mnogim poslovima i zanatima, žene uči da kuvaju, mese hleb, tkaju, pletu, prave sir i kiselo mleko…

U Čačku, majke koje imaju decu školskog uzrasta, spremaju na ovaj dan žito. U takovskom kraju veruje se da su svi vuci psi Svetog Save. U Hercegovini opet pričaju da je Sveti Sava bio nekada pastir, pa jednom njegov pas blago ujede zalutalu ovcu i Sava se naljuti pa prokle kera da više nikada ništa ne jede osim onog što otme. Taj pas je pobegao u planinu i postao vuk.

Veruje se da gde on dodatkne štapom kamen, tu se pojavljuje izvor sa lekovitom vodom, o čemu svedoče brojni nazivi lekovitih izvora sa njegovim imenom, kao što je izvor kod manastira Savinac u takovskom kraju, ili Savinac kod Užičke Požege.

Pčelarstvo za vreme dinastije Nemanjića

Privreda uopšte, a time i pčelarstvo imalo je svoje najveće uspone za vreme srednjevekovnih srpskih vladara dinastije Nemanjića, koja je trajala preko 200 godina (1166-1380). Pčelarstvo je pored manastirskog i crkvenog, bilo jedna od najznačajnijih privrednih grana stanovništva. U to vreme med i vosak bili su izvozni artikli. Pčelari – uljari koji su se starali o pčelama, bili su oslobođeni drugih poslova.

Najstariji pisani dokument u kome se spominje pčelarstvo kod Srba, je Hilandarska povelja Simeuna Nemanje, monaško ime Stefan, koji je pod stare dane predao vlast srednjem sinu Stefanu Prvovenčanom i otišao na Svetu Goru, kod najmlađeg sina Rastka – Svetog Save i 1197. se zamonašio. Po staroj dobroj tradiciji srpskih vladara, Nemanja je dao darove Manastiru i to pismeno potvrdio Hilandarskom poveljom. Pored ostalog dao je i četiri pčelinjaka u okolini Prizrena i na svakom po dva pčelara. Ubrani prihod pripadao je Manastiru, a na kraju povelje piše da “ovo što je poklonio Manastiru, ne može niko da oduzme niti da nasledi”.

Trpeza u doba Nemanjića

U svakodnevnoj ishrani najzastupljenija namirnica bila je svinjska mast, a mnogo ređe maslinovo ulje koje je pristizalo sa primorja. Najznačajnija namirnica toga doba bilo je meso, a najzastupljenije vrste bile su ovčetina i svinjetina, a takođe i govedina, konjetina i kozje meso. Sa primorja, na dvor su su pristizali sušeni proizvodi: slanina, pršuta i kobasica.

Posle mesa, mleko i sir bili su sledeći proizvodi, po zastupljenosti u jelovniku toga doba. Od žitarica gajio se ječam, proso, raž, pšenica i ovas. Od voća na trpezi su se nalazile jabuke, kruške, dunje, smokve, grožđe, kao i svo koštunjavo voće: šljive, trešnje, višnje, breskve, kajsije, orasi, ali i lešnici. Voće se koristilo kao sveže, kuvano ili sušeno koje se čuvalo kao zimnica. Sa primorja, prvenstveno iz Dubrovnika, stizale su masline, pomorandže, smokve, limun, šipak, badem, lubenice i dinje.

Jela koja su u svom sastavu imala med, bila su posebno cenjena i predstavljala su svojevrsne specijalitete. Takvim su se smatrali lepinja sa sirom zaslađena medom, kuglice od sira i ovsa prelivene medom, kao i šnicle pečene u svinjskoj masti, takođe zaslađene medom. Medovina je bilo omiljeno piće, u to doba, naročito u krajevima u kojima nije bilo vinove loze.

Evo nekoliko recepata, u to vreme najčešće pripremanih specijaliteta sa medom, koji u pogledu ukusa i izgleda nimalo ne zaostaju za današnjim iz savremenog kulinarstva.

NEMANJIN BESKVASNI HLEB

Potrebno je:

– šolja raženog brašna

– šolja heljdinog brašna

– šolja integralnog pšeničnog brašna

– malo belog brašna

– kašika mlevenog susama

– kašika mlevenog lana

– kašika meda

– semenke suncokreta

– so i kisela voda

Priprema: Od navedenih sastojaka zamesiti srednje čvrsto testo i rasporediti po podmazanom plehu u tankom sloju i staviti u zagrejanu rernu na 180 stepeni. Hleb je pečen za 10 do 15 minuta. Umesto jednog hleba od istog testa po želji možete umesiti više malih hlepčića.

SUVE ŠLJIVE SA MEDOM I SIROM

Potrebni sastojci:

– 100 g suvih šljiva (očišćenih od koštica),

– 100 g ovčijeg sira

– 50 g jezgra oraha ili badema

– tri supene kašike meda

Priprema: Suve šljive potopite u vodu, posle desetak minuta ocedite i napunite kockicama sira. Pospite mlevenim orasima ili bademom (može i jedno i drugo) i prelijte medom.

SVEŽE ŠLJIVE SA MEDOM

Prepolovite šljive i izvadite im koštice. Umutite 30 g mladog kravljeg sira sa kašičicom meda, pa tom smesom napunite šljive. Pre služenja pospite cimetom.

GERŠLA (kao desert)

(Geršla je oljušteni ječam. Često se koristi kao zamena za pirinač).

Potrebni sastojci:

– 100 g geršle

– 100 g suvih šljiva (bez koštica)

– gram cimeta

– 4 supene kašike meda

Priprema: Geršlu očistiti, oprati i skuvati u trostruko većoj količini vode, zatim ocediti, ohladiri pa pomešati sa medom i cimetom. Šljivu iseći na sitno i pomešati sa geršlom. Od geršle se mogu praviti i kugle, a onda se svakoj kugli doda polovina šljive.

Prednje recepture toplo vam preporučujem. Na vama je da ih isprobate i uverite se u njihov ukus ili ćete biti inspirisani da i sami nešto kreirate, po svom ukusu.

Vlastimir Spasić

Predsednik Odbora za marketing i

odnose sa javnošću SPOS-a