Boja meda je usko povezana sa ukusom i aromom. Svetlije vrste meda obično su blažeg ukusa i blaže arome. Od naših vrsta meda poznate su sledeće svetle vrste: bagremov, detelina, lipa, vrbolika, malina. Tamnije vrste su: livadski med, zlatošipka, metvica i mnoge druge vrste. Tamne su: heljda, crnuša, medljikovac i dr. Kada smo govorili o nektaru rekli smo da boja, ukus i aroma potiče od nektara, odnosno od sastojaka koji se nalaze u nektaru dobijen od biljaka sa kojih je sakupljen. I obilke medenja utiče na boju i aromu meda. Kada je medenje obilno, med će biti svetliji, i aroma blaša, a kada je medenje oskudnije, boja je tamnija aroma je jača

Da su boja i aroma usko povezani, vidi se po tome što se preteranim grejanjem medu pokvari ne samo boja već i ukus i aroma. Pregrijan med potamni, ukus mu postaje gori, a fina aroma nestane. Zato pčelari moraju paziti kada griju med, bilo da sprečavaju kristalizaciju, bilo da otapaju već kristilizirani med, da ga ne ugriju preko 55ºc, i da ga čim postignu tu temperaturu, što pre ohlade. Tako će se sprečiti kvarenje boja i ukus meda. Boja meda potiče od: biljnog pigmenta, tanina, koloida, hlorofila i sl. Ceđenjem meda vrlo gustih filtera ukloni se iz meda veći deo sastojaka koje daju boju meda i med postaje svetliji. Ukus i aromu medu daje eterična ulja koja vrlo lako nestaju iz meda. Pčelari znaju da med posle vrcanja je najukusniji i najfiniji.